LJUBAV I MRŽNJA Roditelji su mi branili da se udam za Hrvata koji me je iz duše volio. Udala sam se za "mog" Bošnjaka koji me ponižava u braku!

Nikad nisam mislila da ću napisati svoju tugu i bol, ali natjerao me je neki unutrašnji pritisak da napišem ovo ili ću da puknem!

Muslimanka sam po vjeroispovijesti. Doduše, nisam neka vjernica ali eto, čisto da znate kako bi shvatili suštinu moga bola.
Prije 15 godina sam se zabavljala s jednim dečkom koji je katolik, Hrvat. Voljeli smo se kao niko, ja vama ne bih mogla opisati svu tu ljubav i svo to poštovanje koje je on meni ukazivao a i ja njemu.

Moram vam napisati da dok pišem ovo puštam najiskrenije suze bola, jer sam takva da se ne mogu i ne umijem obuzdati kada je ova tema u pitanju. Nas dvoje smo se voljeli, ljudi, voljeli smo se... ne znam, voljeli smo se toliko da vam ja nemogu opisati taj osjećaj. Možda sam dosadna s ovim dokazivanjem koliko sam ga voljela (čak i sad ga volim ali sada više iz poštovanja jer je bio korektan u svemu prema meni) ali ja ne znam kako da dočaram tu ljubav.

I da, dolazim do onog najbitnijeg dijela, gdje ćete me sigurno pitati "Pa zašto se onda nisi udala za njega kada si ga toliko voljela?".

Nisam se udala jer sam bila potrešena i psihički skoro pukla nakon što mi je otac rekao da će se objesiti ako se udam za njega. On meni kad je to rekao osjećala sam toliku tugu i bol  na duši. Borila sam se između dvije vatre, sve bih podnijela, i uvrede i batine čak i sve, sve, sve. Ali kad mi je otac rekao da će se objesiti zbog mene, ja nisam smjela da rizikujem i da potencijalno nosim na duši nekoga ko mi je pružio sve.

Branili su mi i vezu s njim ali nekako u vezi je drugačije pa smo se da kažem igrali "vruće - hladno", kao biće, pa neće i sve tako sam balansirala dok nije došlo do udaje.

Teška srca, s kamenom na duši sam morala da prekinem vezu s mojim dragim, bojala sam se tragedije pa i kletve, sva sam bila u bunilu i ludilu.

Da vam ja opisujem tu bol, vi to nećete moći shvatiti, ali valjda sam vam mrvu dočarala svu tu moju muku koju sam prošla.

Meni je vrjeme za udaju bilo, ispunila sam im želju i udala sam se za Bošnjaka, taman kako je pasalo mojima.
Međutim, znate li vi kakav ja brak živim s njim? Brak pun uvreda, poniženja i nekih tenzija.

12 punih godina proživljavam patnju, muke i bol za koju samo ja znam, s drugima je i ne dijelim jer glumim da je sve u redu, ali samo ja znam kako mi je.

Fizički da me vidite i da razgovarate samnom, nikad ne bi pomislili da mi je loše jer odlično to sve krijem, a ni sama ne znam kako.

Mi smo socijalno i ekonomski stabilni, ne mogu se žaliti, ali psihički sam na granici da puknem!

Od ovog nesretnog Balkana i predrasuda koje ruše sreću ja sam psihički totalno loše, počela sam naglo da se gojim u zadnjih par godina, imam povišen šećer u krvi, ne hranim se adekvatno, i uz sve to ovaj moj suprug me zove i debelom krmačom.
Fizički me nikad nije maltretirao, ali psihički me je urnisao.

Eto čitaoče šta ti je Balkan, eto ti, ni kriv ni dužan ispaštaš tuđe grijehe, do kada, Bog samo zna!