Bratislav Gašić, jedan od najbližih saradnika premijera Srbije, našao se nedavno na fresci u Crkvi Svetog Jovana u Kruševcu.
Piše: Dragoljub - Draža Petrović
U crkvi Svetog kralja Vladimira, u beogradskom naselju Medaković, svojevremeno je na fresci osvanuo lik Dragoljuba Draže Mihailovića. Otišao sam da napravim novinsku priču o toj “zanimljivosti”, a starešina crkve mi je objasnio da se on lično dosetio da na zidu, gde su obično naslikani pravoslavni sveci, nastane freska nazvana “Nebeska Srbija”.
Uz Dražu Mihailovića, freskopisac je naslikao i Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Stevana Stojanovića Mokranjca, kao i devojčicu Milicu Rakić, koja je poginula tokom bombardovanja Srbije.
“Jedni kažu da ne mogu biti na fresci ako nisu svetitelji. A ja im kažem da su svi oni pripadali crkvi. Ni car Dušan nije svetitelj, pa je prikazan u crkvi, jer je gradio crkve” - ispričao mi je tada otac Jovan.
Među srpskim svecima bilo je pojedinaca koji se u najmanju ruku ne bi skidali sa naslovnih strana tabloida, da su u to vreme postojali. Kralja Milutina, dedu Dušana Silnog i oca Stefana Prvovenčanog, već sedam vekova Srpska pravoslavna crkva slavi kao sveca, iako je prema istorijskim izvorima on uspeo da napravi bezbroj velikih "grehova".
Kandidatura za oreol iznad glave
Najpre, da iz manastira otme i oženi kaluđericu koja je bila sestra supruge njegovog brata. Naposletku, pristao je da u svojoj 44 godini za nevestu uzme petogodišnju devojčicu. U ugovoru koji je sklopio sa tastom, vizantijskim carem, doduše, pisalo je da će do ženidbe doći kada devojčica postane punoletna. U to vreme granica punoletstva bila je 12 godina.
U pojedinim letopisnim knjigama zabeleženo je i da je zbog održanja na vlasti oslepeo svog sina Konstantina, a sumnja se i da je polomio noge bratu Dragutinu.
Kako je zapisao čuveni srpski istoričar Vladimir Ćorović, “zapanjivao je svet svojim načinom života, pa je opet svetac, možda zato što je bio veliki graditelj i ktitor."
Postati svetac u vreme kada nisu postojali tabloidi, televizija, Fejsbuk i Tviter bio je relativno lak poduhvat jer su vaše “grehe” beležili uglavnom istoričari. I da si bio “grešan”, to nije moglo baš tako brzo da se sazna, a tadašnji vladari zidali su crkve na veliko jer im je to bila ulaznica za “večnost” i kandidatura za oreol iznad glave.
U današnjoj Srbiji je takođe svašta moguće, pa i da jedan političar osvane na fresci, doduše još ne kao svetac, već kao zadužbinar. Bratislav Gašić, jedan od najbližih saradnika premijera Srbije, našao se pre nekoliko nedelja na fresci u Crkvi Svetog Jovana u Kruševcu, koju je izgradio o svom trošku. U pitanju je čovek koga je premijer posle silnih protesta novinara i javnosti smenio sa mesta ministra odbrane jer je novinarki TV B92 rekao da “voli novinarke koje lako kleknu”. Što je, naravno, daleko benignije od braka sa kaluđericom.
Političari su čudna sorta ljudi: mnogi vremenom pomisle da imaju osobine svetaca, a u to spada i bezgrešnost, karakteristika gotovo nespojiva sa politikom, veoma “grešnim” zanimanjem.
Pravoslavlje kao korektivni faktor
"Kome je do morala u politici, neka ide u crkvu", rekao je svojevremeno Zoran Đinđić, koji je kao premijer Srbije u škole vratio veronauku, mada nije bio vernik.
Ta Đinđićeva metafora, izgleda, shvaćena je bukvalno, pa su srpski političari pohrlili u crkve, mada su u pitanju ljudi koji redovno prekrše minimum dve od maksimum Deset božjih zapovesti. Političari, naime, smatraju da je crkva najbolja veš-mašina za pranje savesti, pa im pravoslavlje dođe kao neki korektivni faktor za CV.
Bar četiri srpska političara uložila su svoj novac u izgradnju pravoslavnih bogomolja, ali se nijedan nije setio, recimo, da sopstvenu ušteđevinu uloži u izgradnju obdaništa. Svake godine posle upisa u vrtiće roditelji kukaju kako su im deca ostala neupisana jer postoji manjak obdaništa. Ove godine je samo u Beogradu “ispod crte” za upis ostalo 10.000 klinaca i klinceza.
Sa druge strane, nije zabeleženo da u Srbiji postoji manjak crkava, niti da je neki vernik ostao “ispod crte” za molitvu, koju uostalom, možete obaviti bilo gde. Važno je da verujete, a vera je duboko intimna stvar.
Ali političari, počev od predsednika Srbije pa do Vučićevog intimusa Gašića, listom smatraju da je bolje podići verski objekat nego predškolsku ustanovu.
Jedan dečak iz Vojvodine, čiji je pokojni otac prepisao imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, obesio se pre neki dan zbog života u bedi, bez struje i novca za školovanje. Ta okolnost, ispostavilo se, nije zanimala ni crkvu, niti političare koji gradnjom crkava ponekad peru savest, a moguće i pare. Koje je, istina, lakše oprati od savesti.
Izvor: Al Jazeera
Нема коментара:
Постави коментар