Mi oduvek slavimo dva Uskrsa i Božića i puna nam je kuća rođaka i gostiju. Ne odbijamo pozive prijatelja i navikli smo na veliko društvo - kažu Radoje - Raša Anđelković i njegova supruga Ana iz Velike Plane. U braku su već 48 godina, a njihova životna priča započela je poput romana. U svom rodnom Đakovu u Hrvatskoj, Ana je posle završene gimnazije našla posao u banci. Imala je verenika i mislila je da će se za njega udati. Ali, ubrzo je upoznala mladog oficira u tadašnjoj JNA rodom iz Srbije. LJubav je planula na prvi pogled i Raša je Ani pokvario veridbu.
- To što smo doživeli skoro pola veka zajedničkog života govori da nismo pogrešili. Raša je imao završen ekonomski fakultet i bio vrlo obrazovan. Prvog verenika mi je izabrala majka Magdalena jer je porodici odgovarao po društvenom statusu i bogatstvu. U početku je za moje bio šok što sam tako pokvarila veridbu, a onda što sam se udala za Srbina jer smo mi katolici. Ipak, prva je i to pregrmela, rekavši mi: „Ne može se tuđem srcu zapovedati. Neka ti je sa srećom“.
Anđelkovići su živeli u više gradova bivše Jugoslavije zbog čestih prekomandi, a već nekoliko godina su u kući Rašine porodice na Vlasinskom jezeru.
VLASINKA IZ SLAVONIJE
Radoje - Raša Anđelković je u braku magistrirao teorijsku kibernetiku i napisao do sada šest knjiga. Sedma je u rukopisu. Tri su posvećene rodnoj Vlasini, a tri su sociološke.
- Sve knjige su, zapravo, posvećene mojoj Ani jer je ja zovem Vlasinkom iz Slavonije. Knjigu u kojoj govorim o njoj konkretno nisam napisao. Ali, nikada nije kasno. Da je bolje čitala, našla bi sebe na svakoj stranici - kaže šaljivo Raša.
- Ipak, obećavam da ću knjigu pod nazivom Ana objaviti za našu zlatnu svadbu kako bismo je ostavili mladima kao „bukvar ljubavi i života“.
- Ljubav nas je održala - kaže Raša. - Nikada nisam negde pošao da me Ana nije ispratila i sačekala. Nisam imao razloga za ljubomoru, a nekada sam se pravio da sam ljubomoran da ona ne pomisli kako sam ravnodušan.
- Njegova majka je u početku bila ravnodušna prema meni jer sam Hrvatica, ali je zbog moje pažnje i poštovanja popustila i rado nam dolazila u goste - veli Ana.
Ona kaže da su njihov brak održale iznad svega tolerancija i pažnja.
- Za svaku se sitnicu može posvađati. Tako se i dešava ako su ljudi nerazumni - dodaje Ana.
- Mi smo uvek bili puni razumevanja jedni za druge. Ja sam uvek Rašu podsećala da koleginicama čestita osmi mart i kupovala mu poklone za njih. Znala sam da me voli i nisam bila ljubomorna.
Posle 48 godina zajedničkog života, Anđelkovići kažu da po pogledu znaju šta ko misli i šta će reći.
- Nekada se i očima sporazumevamo. To su učinile godine provedene zajedno. Ako Bog da da doživimo još dve, napravićemo veliko slavlje za zlatnu svadbu i pedeset godina braka - kaže Ana Anđelković, koja je sudbonosnu odluku i čoveka svog života izabrala u aprilu 1960. godine. Srećna je što je u majci imala podršku, za razliku od mnogih drugarica koje su morale da se udaju po izboru rodbine.
- Pojedine moje drugarice roditelji su udavali još pre mature, kako se one ne bi predomislile. To je bilo surovo i sigurno imalo posledice za kasnije. Jedan od uslova za uspešan bračni život po mišljenju Radoja Anđelkovića je opraštanje.
- Ko ne zna da prašta taj ne zna da voli - tvrdi Anđelković. Mladima bih to savetovao kao pravilo broj dva, a prvo pravilo je, naravno, ljubav, bez koje nema života.
Autor:
Dragan Stodić
(glas-javnosti.rs)
Нема коментара:
Постави коментар