KAD SE VOLE HRVATICA I SRBIN Ivona Puhiera i Dragan Džajić. Ivonin otac: "Biće mi drago da mi Dragan bude zet".

Legendarni fudbaler Crvene zvezde Dragan Džajić bio je sjajan fudbaler, ali i veliki šarmer u mladosti.

Iako u to vreme nisu postojali tabloidi, kao "bomba" odjeknula je vest da je slavni fudbaler osvojio srce Mis Jugoslavije 1968. - prelepe Dubrovčanke Ivone Puhiere.


Ovaj mladi ljubavni par bio je jako zanimljiv medijima u to vreme. Navodno, prelepa Ivona je bila luda za srpskim fudbalerom, nije krila da zbog njega navija za Crvenu Zvezdu, a njen otac se nadao da će mu sjajni fudbaler biti zet.


"Oni se vole, a i ja obožavam Dragana. Koliko sam video, Dragan je iskren, dobar i lep mladić. Naravno, i odličan fudbaler. Ne znam da li će se venčati. On meni još ništa nije rekao, a hoće li, to ćemo videti. Meni lično ne bi bilo mrsko da se oni venčaju", rekao je jednom prilikom Ivonin otac.

U intervjuu za hrvatski "Večernji list" Džaja se prisetio ljubavi iz mladosti i otkrio jedan zanimljiv detalj.

"Bila mi je devojka. Vrlo lepa. Ja mlad. Dešavalo se da se čujemo i nakon udaje. Sada imam suprugu Branku, dve ćerke i unuka Luku. Jako smo srećna porodica i dobro živimo u Srbiji", rekao je Džajić.



Za dodatno, kliknite OVDE.



Kurir sport

NAJPRODAVANIJI STRIP U SFRJ Znate l' priču o Mirku i Slavku? (FOTO)

Kada je u novembru 1958. godine  izašao prvi broj stripa iz edicije “Nikad robom”, niko tada nije pretpostavio da će to predstavljati revoluciju jugoslovenskog stripa. 

Dok je u “umetničkoj zadruzi” Đorđa Andrejevića Kuna, u oslobođenom Beogradu 1944. godine, izrađivao portrete Tita i Staljina, delovao je kao jedan običan komunac s darom za novu realnu umetnost. U tim prvim danima oslobođenja, niko, pa ni taj Đorđe Andrejević Kun, autor grba sa šest buktinja i najveći “grafički autoritet” u novom režimu, nije znao da Desimir Žižović Buin, koji je kasnije svoje mesto u istoriji upisao likovima najpoznatijih srpskih partizana Mirka i Slavka, nije “običan komunac”.


Jer, partizani nisu listali časopis Mladi Ravnogorac koji je uređivao Dragiša Vasić, pa nisu videli ni ilustracije mladog Buina. Sve dok Kun nije dobio bezbednosni izveštaj da je jedan od njegovih pulena radio “sa saradnicima okupatora”. Odmah je preporučeno da se četnik pošalje na Sremski front.

Neočekivani uspeh

Buin se zaposlio kao ilustrator u “Dečjim novinama”, gde je bio od njihovog osnivanja. Na početku je crtao humorističke i stripove iz nacionalne istorije.

Prvobitna priča stripa “Nikad robom” pratila je pekarskog šegrta Mirka koji odlazi u partizane, gde su mu najbolji drugovi bili Zoran i Boško. Slavko se pojavio u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa Zoranom i Boškom. Kasnije je edicija osim prvobitnog naziva dobila i dodatak “Mirko i Slavko”, a od 1969. godine Mirko i Slavko postaće jedini junaci.

Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”.

Niko u početku nije ni pretpostavio da će stotine hiljada dece širom države sa šest buktinja za idole imati dvojicu mališana Mirka i Slavka. To tada nisu znali ni autori. Pogotovo, jer nisu ni nameravali da baš Mirko i Slavko budu simbol partizanske borbe.

– Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu – pričao je Buin.

Izdavač iz Gornjeg Milanovca je odradio ono što bi se danas nazvalo “dobrim brendingom”, pošto su Mirko i Slavko štampani na majicama, dečjim pernicama i omotima za sveske, bombonama.

Posebna vrsta revolucije

Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što je Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost.

Bio je posebno vezan za Dragišu Vasića koji je bio oduševljen širokim znanjem malog Buina, iako je ovaj od škole imao samo četiri razreda osnovne. Buin je cenio i Dražu Mihailovića, pri čijem štabu je bio tri godine.

Buin je kasnije govorio da je na Ravnu goru otišao 1941. jer su četnici zapretili njegovom ocu da će ga ubiti ako ne otkrije gde mu je sin. Dvadesetogodišnji Buin je sišao sa tavana i priključio se četnicima od kojih je, kako je pričao, dobio pušku i dve desne cokule.

Učestvovao je u zajedničkoj četničko-partizanskoj akciji oslobođenja Gornjeg Milanovca od Nemaca, mada u četnicima uglavnom nije nosio pušku.

Mirko i Slavko u svojim pričama su, tako, vodili borbu samo protiv okupatora, a zaobišli su unutrašnju revolucionarnu borbu. Njihova revolucija je bila druge prirode.

Prvi “blokbaster”

Značaj ovog stripa, koji danas mnogi nipodaštavaju, sastoji se u tome što je prvi domaći visokotiražni strip. Dok su drugi izdavači biflali tiraže licencnim izdanjima, tipa Diznija, Dečje novine su napravile prvi “blokbaster” domaćih autora.

Danas se za “Mirka i Slavka” kaže da je umetnički krajnje neuspešan, ali komercijalno neprevaziđen strip.

Neko će reći i da je velika propuštena šansa srpskog stripa zbog pojednostavljenog i stereotipnog pristupa kako priči tako i ilustraciji. Ali, ostaće zabeleženo da je u pitanju jedini naš strip po kome je snimljen film.


Danas možemo da kažemo i da su “Mirko i Slavko” srpski fenomen, ne samo zbog toga što su nastali u Šumadiji, već i zato što su, na primer, Slovenci imali svoju verziju koja se zvala “Mirko in Rok”, ali nije imala ni blizu uspeha kao šumadijski klinci partizani.

Priča koja je pratila male partizane zaista je bila stereotipna, zasnovana na jednostavnim zapletima uz, za današnje poglede, bljutave ideološke fraze.

U jednoj epizodi, na primer, partizani u jednom kadru oslobađaju selo, a onda su u dva kadra okruženi seljacima uz misao u glavi mladog oslobodioca napisanu u oblačiću: “Narod baš voli partizane“.

Ili fraze tipa “lepo stoji partizanska bluza“. Kritičari su često kao simbol banalnosti ovog stripa isticali čuvenu repliku:

“Mirko i Slavko” su prvih pet godina izlazili u sklopu Dečjih novina. U maju 1963. krenula je zasebna edicija strip-svezaka “Nikad robom”, gde su se obrađivali razni periodi u istoriji.

Posle nekoliko stotina svezaka, u ediciji su preživeli samo “Mirko i Slavko”. Razlika u prodatom tiražu “Mirka i Slavka” i izdanja gde su bile druge priče i junaci bila je tolika da su izdavači prosto morali da ukinu sve ostale. Tiraž je išao preko 200.000 prodatih primeraka po broju, a povećavala se i učestalost izlaženja na jednom nedeljno.

Mirko i Slavko su, dakle, isplivali kao najheroji u toj gomili “banalnih i stereotipnih priča i likova”.

Porez dokrajčio male partizane

Izlazili su do kraja sedamdesetih, kada je došlo do zasićenja među klincima. Stripovi su počeli da se rade suviše mehanički, s mnogo više onomatopeja nego dijaloga.

Jedan od uzroka propadanja “Mirka i Slavka” je, međutim, i birokratski udar na “strip kao šund” početkom sedamdesetih. Podizanjem poreza na strip, edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž su se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju “Dečjih novina”.

Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara. Navodno je jedan od crtača pričao da je pokušavao da stigne Buina tako što je – zabušavao.

Kritičari “Mirka i Slavka”, osim skromnog kulturnog dometa, napominju da je popularnosti stripa doprinela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, posle JNA najmasovnijem tržištu.

To, ipak, ne umanjuje uspeh i značaj jednog samoukog ilustratora iz Gornjih Branetića, koji je, pored svih postignuća, fascinirao akademika Dragišu Vasića, a kao kamenorezac izradio stotine spomen-ploča i spomen-česmi (krajputaše Slobodanu Krcunu Peneziću i Svetoliku Lazareviću), nacrtao i čuvenog Brku za šljivovicu “Takova”.

Ostaće u istoriji zapisan kao autor najprodavanijeg stripa ikada u Srbiji i regionu.

Desimir Žižović Buin preminuo je 7. decembra 1996. godine na VMA u Beogradu.




(net.hr)

PODACI Nemačka ratna odšteta posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Šta je nama sve Nemačka dugovala?

Petar Učajev

Ratna odšteta, tj. reparacija, po međunarodnom pravu je sankcija za ratne protivpravne radnje, na zahtev oštećene države upućen drugoj državi, koja je tu štetu prouzrokovala. Zbog obima i neprocenjivosti posledica u Drugom svetskom ratu, reparacija je prema stavu država pobednica tretirana kao sankcija protiv Nemačke i njenih saveznika zbog vođenja rata, kao potreba da Nemačka snosi odštetu „do najveće moguće mere“. Šteta u tom smislu obuhvata ljudske i materijalne žrtve kao i žrtve nacističkog progona.

Reparaciona konferencija za zapadni deo u kom je bila i Jugoslavija, pored Velike Britanije, SAD, Francuske, Grčke, Češke, Austrije i Albanije, održana je u Parizu 1945. Pokušana je raspodela reparacija što nije bilo uspešno. Zapadne sile nisu mogle da se saglase oko koncepcije organizacije sveta, nije odgovaralo ni jačanje komunizma u SSSR-u i Evropi, kao i neizvesnost oko isplate reparacija.

Nesporno je da su jugoslovenska potraživanja iz socijalnog osiguranja za vreme i posle rata rezultat Londonskog sporazuma o spoljnim dugovima iz 1953. godine.

Takođe, nesporno je obeštećenje za žrtve medicinskih eksperimenata, iako u minornom iznosu, kao i to da je Jugoslaviji dodeljen izvestan iznos na ime likvidirane Nemačke imovine u Španiji, da su dodeljene stare demontirane mašine, iz fabrika i drugih postrojenja koje su imale udela u privrednom napretku zemlje, da su montirane  nezavisno od toga gde su vršena pustošenja, da je bilo više sporazuma sa Nemačkom o privrednoj saradnji i plaćanja tokom 1956. godine, ali sva ta sredstva nisu bila reparacije.

Po pozitivnim propisima Jugoslavije, pre svega po Uredbi o osnivanju državne komisije za ratnu štetu (1945) i Pravilniku o prijavljivanju i utvrđivanju ratne štete (1945), pod pojam ratne štete svrstani su:

1. Gubitak nacionalnog bogatstva:

a) šteta na imovini jugoslovenske države, njenih preduzeća, ustanova i zavoda,

b) šteta na imovini jugoslovenskih građana i pravnih lica;

2. Gubitak nacionalnog dohotka, prouzrokovanog ratom i okupacijom;

3.Šteta pričinjena životu, zdravlju i telu, slobodi, polnom integritetu i časti jugoslovenskih građana;

4. Ratni rashodi.

Kao ratna šteta smatrane su i štete koje su zbog ratnih prilika prouzrokovale bivša jugoslovenska vojska, NOV i POJ, Jugoslovenska armija i savezničke vojske.

Naime, SR Nemačka je na osnovu Luksemburškog sporazuma od 10. septembra 1952. platila izvesnu kompenzaciju Izraelu i Konferenciji za materijalna jevrejska potraživanja od Nemačke u vidu socijalne pomoći i penzija, a za žrtve Holokausta.

Međutim, od 1953. Nemačka odugovlači i odlaže da isplati jugoslovenska potraživanja proizašla posle Drugog svetskog rata kao rezultat međunarodnih dogovora. Posle 1957, kada je SR Nemačka prekinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom, zbog priznanja Demokratske Republike Nemačke, pitanje reparacija nije više ni postavljano, i to je bio dobar izgovor za Nemačku da se obeštećenje stavi u drugi plan. Ipak, Jugoslavija je i dalje pokušavala da tokom šezdesetih godina stavi pitanje obeštećenja na dnevni red, ali je Nemačka to uporno odbijala.

Konkretni razgovori sa Nemačkom oko obeštećenja žrtava Drugog svetskog rata počeli su tek posle 1970, neposrednim kontaktima između Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta i odvijali su se u više navrata, prvo na Brionima 1968. kada je Brant predložio da se nađe formula koja nije toliko opterećena prošlošću nego je upućena na budućnost (kasnije nazvana u njegovim memoarima „Brionskom formulom“).

Nakon toga je Tito u Bonu, prilikom službene posete 1970, samo uzgred pomenuo pitanje reparacije, da bi u aprilu 1973. postignut sporazum – kasnije ratifikovan kao „Ed Memoar“ (u prevodu: „Izjava jugoslovenske vlade“) – po kojem je Jugoslaviji isplaćen novac za privredni razvoj, a indirektno je njime obuhvaćena i odšteta za sve Srbe stradale u nemačkim logorima. O drugim građanima, državljanima, Jevrejima i drugima, koji su pretrpeli materijalnu štetu u zarobljeništvu i po logorima, nije govoreno!?

Nesporno je da su se razgovori odvijali u atmosferi tajnosti, pa je ovakvim pristupom jednoj međunarodnoj obavezi države agresora prema žrtvama otvoren prostor za razne spekulacije i nagađanja na temu restitucije i reparacije, koji bezmalo i danas traju. Tako, prema tvrdnji istoričara Zorana Janjetovića 2005. dokument na osnovu kojeg je izvršena kompenzacija odštete u pisanoj formi ne postoji. Janjetović, takođe, ukazuje na to da je potrebno razlikovati žrtve nacizma koje su delimično obeštećene, od žrtava rata koje nisu obeštećene.

Međutim, taj „nepostojeći“ sporazum od 10. decembra 1974. godine, poznatiji kao Brionska formula rešenja ratne štete, ratifikovan je 26. decembra 1974. u Saveznom veću Skupštine SFRJ (Zakon o ratifikaciji Sporazuma između SIV SFRJ i Vlade SR Nemačke o odobravanju pomoći u kapitalu).

U tekstu Sporazuma jasno je navedeno da preostala otvorena pitanja iz prošlosti treba rešavati kroz dugoročnu saradnju na ekonomskim i drugim pitanjima, u cilju definitivnog ispunjenja ove saglasnosti. U tom smislu je Vlada SR Nemačke odobrila Vladi SFRJ pomoć u kapitalu u vrednosti od 700.000.000 DM, u vidu zajma u tri tranše, na rok od 30 godina sa grejs periodom od 10 godina i kamatom od 2 % godišnje.

Upotreba zajmova određena je ugovorima koje je zaključivala Narodna banka Jugoslavije i Kreditenstalt für Wideraufbau (Banka za obnovu), a prema pravnim propisima koji važe u SR Nemačkoj. Vlada SR Nemačke dala je prednost industrijskim proizvodima Pokrajine Berlin, prilikom isporuke iz odobrenog zajma. Sporazumom je odobren uvoz industrijskih sirovina, opreme, rezervnih delova, proizvoda hemijske industrije, poljoprivrednih mašina i oruđa i priplodne stoke, kao i drugih industrijskih i rudarskih proizvoda, koji su od interesa za proizvodnju i privredni razvoj Jugoslavije.

Ipak, spekulisalo se da je navedena pomoć u kapitalu iskorišćenja za pokrivanje deficita i finansiranje izgradnje nuklearne elektrane Krško u Sloveniji, pod pritiskom Skupštine SFRJ u januaru 1990. SSIP je javno obavestio da su sredstva u vezi izgradnje 380 kw kružnog dalekovoda dodeljena elektroprivredi i bankama u Sarajevu, Titogradu, Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, Beogradu i Novom Sadu za dalekovod i postrojenja vezanog za njih. Danas na web-sajtu Nuklearne elektrarne Krško piše da su investitori izgradnje Savske elektrane Ljubljana i Elektroprivreda Zagreb, što upravo potvrđuje spekulacije.

Početkom 1975. godine od tih sredstava poslata je i finansijska pomoć Crnoj Gori.

Dakle, rešavanje spornih pitanja putem privredne saradnje, odnosno Brionskom formulom, prvi je, istina, pokušaj konačnog rešenja ovog pitanja, mada se ni u kom smislu Sporazum koji je ratifikovala Skupština ne može smatrati izmirenjem ratnih potraživanja, budući da je usvojeni Sporazum dvostranoteretan pravni posao sa svim elementima ugovora o zajmu u kojem se nijednom rečju ne pominje ratna šteta, niti obeštećenje žrtava terora, te se ti krediti moraju vratiti.

U Brantovim memoarima „Susreti i saznanja“ se jedino govori o uslovima u kojima su razgovori vođeni i koji su bili glavni problemi između dve zemlje.

Jedino je nesporno da žrtvama rata po logorima i na prinudnom radu nije isplaćena ratna šteta, pa se stiče utisak da se pojedinačna tragedija zapravo „utopila“ u kolektivnom obeštećenju države Jugoslavije, ako se pomoć u kapitalu zapravo tako može tretirati!

Javnosti su poznati pokušaji Vlade SFRJ da notama od 5. decembra 1991. i 23. aprila 1992, kao i zahtev Udruženja ratnih zarobljenika Jugoslavije iz januara 1992, „vrati za pregovarači sto“ Nemačku, koja je obe note odbila.

Pitanje ratne odštete je dodatno iskomplikovano 1992. godine Deklaracijom Skupštine Srbije o poništavanju Dogovora Tito-Brant Deklaracijom o poništaju Odluke rukovodstva zemlje o praštanju nadoknade za ratne zločine Bugarskoj. Ne ulazeći u pravnu validnost ovih deklaracija, sasvim je sigurno da pitanje ratne štete države na infrastrukturi ne može da se tretira ravnopravno sa štetom koju su pretrpeli civili, u logorima i stratištima, kao žrtve terora.

SR Nemačka nije isplaćivala ratnu odštetu, očigledno smatrajući da je svoju međunarodnu obavezu ispunila, a sve pojedinačne zahteve žrtava terora, upućene preko njene ambasade u Srbiji, odbijala pozivanjem na sporazum Tito-Brant.

Nemačka je izvesno rešila tzv. nemačko pitanje (pitanje podunavskih Švaba) u Vojvodini, tako da je svoje građane obeštetila za izgubljenu imovinu i za gubitak građanskih prava, a nikada nije transparentno istakla zahtev Jugoslaviji za odštetu za folksdojčere, što jasno navodi na zaključak da je to pitanje smatrala raspravljenim u sklopu razgovora Tito-Brant.

Nezavisno od iznetih predloga, rasprava, debata i napisanih stručnih tekstova, kao i spekulacija, činjenica je da će sve dok se ovo pravno i moralno pitanje ne reši u korist žrtava rata, istorijska zlostavljanja iz Drugog svetskog rata biti potisnuta u zaborav, a da žrtve i njihovi potomci nikada, nažalost, neće naći stvarnu satisfakciju ni u pravu, ni u moralu!




(protivzaborava.com)

VEROVALI ILI NE Crnogorci u sred emisije na JAVNOM SERVISU ustali na himnu HEJ SLOVENI (VIDEO)

Himna nekadašnje SFRJ "Hej Sloveni" zaorila se u studiju Javnog servisa RTCG kada je voditeljka Tatjana Debeljević odlučila da na neobičan način počne svoju emisiju.

Emisija "Argumenti" je bila posvećena izgradnji spomenika bivšem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu.

Gosti u studiju Slobodan Mirjačić predsednik SUBNOR-a, Nela Savković iz Glavnog grada kao i istoričar Adnan Prekić ustali su tokom intoniranja nekadašnje državne himne.

Radovan Femić, istoričar, jedina je osoba u studiju koja nije ustala na nekadašnju himnu.


VIDEO pogledajte klikom OVDE.



(blic.rs)

SRBI, BOSANCI, CRNOGORCI I HRVATI UŠETALI U KAFIĆ U BERLINU: Nećete verovati šta se onda desilo! Jedna fotografija nas podseća šta je zaista važno, ali ujedno i SLAMA SRCA! (FOTO)

Još jedna slika koja je postala viralna dokaz je da je puno mladih koji su napustili Srbiju, ali i zemlje regiona, i život nastavili "negde tamo".

"Bosanci, Crnogorci, Hrvati i Srbi  ušli u kafić u Berlinu tj. ekonomisti, matematičari, fizičari, sociolozi, lekari, marketeri, psiholozi, farmaceuti, informatičari, statističari i nećete verovati šta se desilo! Seli su na piće, družili se i smejali! Naravučenije: nije bitno gde ste rođeni i da li i u kog boga verujete, već da li ste govnar/ šupak ili čovek!" navodi se u postu objavljenom na Fejsbuk grupi Nemački kutak.


Grupa okuplja mlade ljude koji su se iz ovih krajeva preselili u Nemačku, gde studiraju ili rade.


Komentari podrške i topli pozdravi samo su se nizali.


Ovi mladi, nasmejani ljudi pokazali su da su prijateljstvo i kultura ipak iznad svake politike mržnje i podela.


Sa druge strane, ova fotografija je mnoge i rastužila jer je mladost regiona u dalekim zemljama.


Inače, Nemački kutak je organizacija koja se bavi pomoći ljudima iz bivše Jugoslavije koji su u Nemačkoj ili onima koji bi da dođu da nauče sve "trikove" uspešnog i srećnog života u nemačkom sistemu.



Kurir.rs

SRAM NAS BILO KAO NAROD: Manijak spopadao tinejdžerku, putnici se pravili da NIŠTA NE VIDE (VIDEO)

Snimak iz jednog beogradskog tramvaja, koji je danas osvanuo u Fejsbuk grupi "Uživo iz beogradskih tramvaja i buseva", šokirao je sve koji su ga videli i zapalio društvene mreže.

Na njemu se vidi kako muškarac prilazi tinejdžerki i počinje da je grli. Kako uplašena devojčica pokušava da ga odgurne od sebe, on postaje sve navalentniji.

Priljubio se uz devojčicu i dodirivao je po grudima i telu dok joj je glavu bukvalno nabio u staklo...

Ono što je posebno šokantno je činjenica da odmah iza njih sedi nekoliko putnika koji ništa nisu učinili da pomognu devojčici, pa čak ni da obaveste vozača tramvaja kako bi momentalno zaustavio vozilo.

Kako je napisano ispod snimka koji je uznemirio ljude na društvenim mrežama, devojčica je stara svega 12 godina.


VIDEO pogledajte klikom OVDE.

Iz Gradskog saobraćajnog preduzeća kažu da im nije prijavljen ovaj incident.

- Vozač je u kabini, on to ne može da vidi. Da ga je neko od putnika obavestio, on bi reagovao, odnosno zaustavio bi tramvaj. Roditelji bi trebalo da prijave slučaj policiji - kažu iz GSP-a pitajući se zašto niko od putnika nije ništa rekao.

Kako kažu iz najvećeg gradskog prevoznika, oni nisu videli snimak koji kruži društvenim mrežama, ali su čuli za njega,

- Ovo je ludilo, ne mogu da verujem da se tako nešto dešava. Najšokantnije je što putnici gledaju i ništa ne preduzimaju - dodali su iz GSP-a.




(blic.rs)

SRPKINJE I ALBANKE ZAJEDNO U FABRICI MESA: "Nikakve mržnje među nama nema. Radujemo se jedna drugoj u svemu." (VIDEO)

U fabrici za preradu mesa u Klini radi 12 žena, albanske i srpske nacionalnosti, koje se, iako im je jezik prepreka, ipak razumeju. Projekat Zadruga Eva pokrenut je pre dve godine, uz pomoć EU.

VIDEO:

(slobodnaevropa.org)